Velika pukotina, serija tamnih mrlja na Mlečnom putu, vidljivija je i upečatljivija na južnoj nego na severnoj hemisferi. Ono se živo ističe kada su uslovi inače toliko mračni da centralni region Mlečnog puta baca senke na zemlju.[59] Neke kulture su uočile oblike u ovim zakrpama i dale imena ovim „sazvežđem tamnih oblaka“. Pripadnici civilizacije Inka identifikovali su različite tamne oblasti ili tamne magline na Mlečnom putu kao životinje i povezivali njihov izgled sa sezonskim kišama.[60][61][62] Australijska aboridžinska astronomija takođe opisuje sazvežđa tamnih oblaka, od kojih je najpoznatije „emu na nebu“ čiju glavu formira Vreća za ugalj, tamna maglina, umesto zvezda
sazvežđe, u astronomiji, bilo koja od određenih grupa zvezda za koje su zamislili – barem oni koji su ih imenovali – da formiraju upadljive konfiguracije objekata ili stvorenja na nebu. Sazvežđa su korisna u pomaganju astronomima i navigatorima da lociraju određene zvezde.
Od najranijih vremena grupe zvezda poznate kao sazvežđa, manje grupe (delovi sazvežđa) poznate kao asterizmi, a takođe i pojedinačne zvezde dobijale su imena koja označavaju neke meteorološke pojave ili simbolizuju religiozna ili mitološka verovanja. Jedno vreme se smatralo da su imena sazvežđa i mitovi grčkog porekla; ovo gledište je sada opovrgnuto, a ispitivanje helenskih mitova povezanih sa zvezdama i zvezdanim grupama u svetlu zapisa otkrivenih dešifrovanjem mesopotamskih klinopisa dovodi do zaključka da je u mnogim, ako ne u svim slučajevima grčki mit ima mesopotamsku paralelu.
Najranije grčko delo koje je navodno tretiralo sazvežđa kao sazvežđa, o čemu postoje izvesna saznanja, je Phainomena Eudoksa iz Knida (oko 395–337 p.n.e.). Original je izgubljen, ali je sačuvana versifikacija Arata (oko 315–245 p.n.e.), pesnika na dvoru Antigona II Gonata, kralja Makedonije, kao i Hiparhov komentar (sredina 2. veka p.n.e.).
Tri stotine godina nakon Hiparha, aleksandrijski astronom Ptolomej (100–170. n.e.) je usvojio vrlo sličnu šemu u svojoj Uranometriji, koja se pojavljuje u sedmoj i osmoj knjizi njegovog Almagesta, a katalog je nazvan „prihvaćenom verzijom“. Nazivi i orijentacija 48 sazvežđa koji su u njemu usvojeni su, uz nekoliko izuzetaka, identični onima koji se koriste u ovom trenutku.
Otkrijte drevno poreklo sazvežđa
Otkrijte drevno poreklo sazvežđa
Pogledajte sve video zapise za ovaj članak
Pogledajte neka od severnih sazvežđa kao što su Orion, Veliki medved, Severnjača i Kasiopeja
Pogledajte neka od severnih sazvežđa kao što su Orion, Veliki medved, Severnjača i Kasiopeja
Pogledajte sve video zapise za ovaj članak
Većinu od preostalih 40 sazvežđa koja su sada prihvaćena dodali su evropski astronomi u 17. i 18. veku. U 20. veku, utvrđivanje preciznih granica za svih 88 sazvežđa preduzeo je komitet Međunarodne astronomske unije. Do 1930. bilo je moguće dodeliti bilo koju zvezdu sazvežđu.
Sazvežđa Zodijak 